50 Nijansi Pive

PIVINO PERO Bojan Štromajer: No good story ever starts with „So I order a glass of milk“

Jednom sam na internetu negdje pročito da je neko napiso „No good story ever starts with „So I order a glass of milk“.

E sad…

Neki dan bio ja slobodan dva dana i probudim se, fino malo prokrmeljam, sjednem na krevet, položim lice u dlanove, opsujem ispod glasa jer sam tak’ navik'o i lagano zapalim cigar, popijem čašku vode. Odem u kupaonu bla bla, pa u kuinu, bacim pogled u frižider – nema skoro ništ – pola luka, tegla cikle, sirće i još nešt u jednoj posudi što nisam nikak u datom trenutku htio analizirat detaljnije jerbo šta ak sad to budem trebo bacat i prat posudu i ovo ono, nego lijepo zatvorio friđ i reko odo u dućkas po neku čajnu neki sir one tostove mekane da malo prezalogajim pa ću kavcu i onda dalje vidjet šta dan nudi, oću malo svirat oću gledat neki film neku seriju, možda malo crtat ak mi se bude dalo il šta već će me zaokupirat. Navuko hlače, ova majica u kojoj sam spavo prolazi sam malo dezića špricnem ispod ruku; čarape ću uzet friške, i cipele i vamonos. U džepu dokumenti, jedan dobrila i jedan tunj, to neće bit dost, moram prvo na bankomat. Platim inače karticom, al reko danas ću dić kešovinu pa to razbit na blagajni da imam ovak za kojekakve tramvaje i pizdarije ak mi zatreba.

Došo pred bankomat ono sedamsto penzionera, reko ujebemti el danas penzija, biće da je, ništ – ima tu i kafana pokraj, taman bi mogo još koji duvan riješit baš sam se zaželio, i novine prelistat, najzad subota je ujutro, tad se to tak radi. Ulazim u lokal, sjedam, i ne znam kak mi je palo napamet, al je – sjetim se kak sam se šišo neki dan, i kak se uvijek šišam sam s mašinicom, uvijek pogledam iz svih kutova od iza glavu da nisam gdjegdje koju brazdu promašio. Već jedno godinu dana tu provjeru vršim u ogledalu u kupaoni, i već jedno godinu dana ko drugo ogledalo koristim peglu, jer drugi špigl nemam. Stoput sam reko da ću kupit i nikak. Uglavnom okrenem se leđima ogledalu na zidu i pred sebe dignem peglu pa zarotiram kak treba. I neki dan vidim da iza na lampi imam ko crvenu pjegu, tak nekak oblika ko Poljska recimo, a veličine ko recimo pol karte za tramvaj. E i onda sam taj dan to išo guglat, pa piše da je to neka „psoriasis vulgaris“ i da treba rokat „dairy products“.

I naručim ja čašu mlijeka…

Gleda me konobarica, gledam ja nju, slegne ramenima i natoči. Ja reko fala pa zapalim cigaretu i krenem listat novine odozada pa dokle dođem. Taman sam kreno čitat kak je Angelina Jolie išla u šoping s djecom kad čujem ĐESIIIIIIIIIIIII!!! i malne nisam pao s one barske stolice bez naslona (jebale ih barske stolice bez naslona) kad me Neša Kopilot opaučio po leđima.

Kaže on mala daj mi duplu kraću i pelinkovac i de makni ovaj uzorak i daj mom ortaku točeno. Neša je uvijek bio gospodin i toj galantnosti sam se potajno divio. Nisam se ni okreno već su ispred svakog bili vuk i tri praščića – po flaša piva i po tri kratke – ja dva viskija i štok, Neša pelinkovac, vekiju i vinjak. Mala je surduknula jednu takvu rundu s nama i već se išla rušit u skladište. Ni pet ni šest uletava Fikret  – pazi sad ovo – Fikret se zapravo zove Alen, al smo jednom tamanili opciju vuk i sedam kozlića (slično ko vuk i tri praščića sam bolje), kad su Alen i Neša krenuli puštat Pušenje na džuboks, al kak su bili omađijani tak je prvo pao Alen, a onda Neša pravo na njega, al je Neša osto malo više pribran pa je odma počeo pjevat „Fikreta između mene i dna“ i tak je ovaj osto Fikret.

Uglavnom, uletava Fikret i viče „zaključuj rundu i daj sljedeću na mene, prošo mi je reno sistematski, prvo aldamaš onda kava i ćevap i pakujemo pravac Primošten!“ Reko ja zašt Primošten, on reko zašt ne i tom argumentu se nisam mogo protivit.

***

Ček sam malo. Ak je gorespomenuta kafana u sopotu a auto je parkiran kod porezne, kak smo se mi sad našli u titušu? Ja ne znam. Znam da je s drugog kraja šanka došla pouzdana informacija da kod cibone ima neki pajzl s pravo dobrim ćevapima i iber krasnim kajmakom, i da ak mislimo jest ćevape rađe ne trošimo svoje i tuđe vrijeme po kvartovskim ćorsokacima, što smo mi krajnje ozbiljno shvatili i ne budi lijen riješili da tamo hodočastimo. Malo filma sad tu u međuprostoru fali.

Dakle, izlazimo iz tituša – Neša vidi sebe normalno, al vidi Fikija i mene duplo. To je znači 5 ljudi. Fikret vidi sebe normalno al vidi mene i Nešu duplo – to je još 5 ljudi. Ja isto tak. Izlazimo znači nas petnajstorica iz tituša, još je dan. Neša se sjetio jedne pjesme koje se nije mogo skroz sjetit al ju je moro taj čas čut i bio je siguran da će onaj un-deda s akustarom kod žičare odma znat koja je. Počeo je zjalit nešt o leptirima, dva leptirića šarenića, ne, čekaj ne ide tak, čekaj čekaj, sad ću se sjetit, e znam – jedna klupa vela luka, tak nešt, PA ZNAŠ ONU KAD SU DVA LEPTIRA NA KLUPI! Dok je ta istraga trajala Fiki je već sav svoj sitniš iz džepova istovario bo dedliju u šešir i sav sentimentalan zahtijevo govori se da se karaš od Bogdana, što je i nama baš pasalo za propirit glasnice. Onda je deda konačno dedukcijom odgonetno prvu želju i počeo svirat ulicu jorgovana pogodivši nas sve u žicu pa smo pobacali i sitniš i papire i dokumente u taj šešir, digli horsko pjevanje za parsto decibela i s laganom trećinom tona falša krenuli prema jugu.

Odlučismo jednoglasno (i višeglasno) da valja čizmatransom do glavnog pa se švercat busom do sopota. Kroz par minuta krvavog hoda uhvati nas žeđ za kakvim laganim lagerom s voćnim bukeom, a ja se sjetim da u cugu iza glavnog ima staročeškog a kadikad ispod šanka čuvaju koju flašku domaće šljive za vip goste, što smo mi u svakom slučaju bili – ak je danas u smjeni onaj stari brko s grbom, Džon Lordoza smo ga zvali, on će znat i postupat prikladno. Posjedamo na one kiropraktične klupe i nastavimo kovat daljnje planove.

Vam-tam i bataljon starkana u magazi bješe desetkovan, tukli smo po gajbi što se kaže ko maksim po diviziji. Uđu baš uto tri zumbula u cug, a reko bi i malo pod cugom, taman kompatibilne s nama. Ni pet ni šet već sam se ja transponiro za njihov stol s jednom politrom, da im ispričam kak je to od najstarijih piva u regionu, i kak je moj čukun-prastric bio glavni inženjer i začetnik brenda, a u fušu je radio i ko brendi-menedžer od čega je imo više troška neg zarade. Rođeni čukun-prastric imo je žicu za izume od žice pa je izumio tako jedan ingeniozan uređaj koji se sastojao većinom od velikog bureta punog vode iz kojeg je kapala voda u jednu tako kao čašu, i kad bi čaša dosegla određenu masu povukla bi kanap vezan za vratašca kašete hrane za marvu – znači čaša bi se napunila, povukla kanap, otvorila su se vratašca i dozirala porciju za živinčad. I tak par puta, ovisi kolko je vode bilo u buretu, tak da je stric mogo bez brige bit odsutan od kuće kolko mu je trebalo za brendiranje. Išo je u pohode kolima s jednim konjem i redovito felšo u jarak. Tolko mu se puta omaklo da je moro najzad izumit i vrstu osiguranja za svoje vozilo, jadnog čilaša – konj je prije mogo galopirat, a s vremenom je samo kasko.

Dost je to izlaganje meni dobro i išlo neko vrijeme, ispostavilo se da se dame zovu Dora, Dea i Darija, al kad su desant za stol sproveli i Neša i Fiki, ispostavilo se da za taj 3D film ipak nemamo ulaznicu jer smo šarmerski sweet spot prošli par promila ranije. Drugi 3D film se ipak prikazivao, i to 3 Debila, u našoj režiji i izvedbi, pa su 3 Dame ipak odlučile dan posvetiti životu na friškom zraku i šetnjici u suprotnom smjeru od našega. Koji god to bio, više nisam bio siguran.

***

Fiki je našo svoj smjer. A to je prema dolje. Tak je stručno ljuljno glavom od patos kad je kreno prema ćenifi, da bi ja to najrađe sad malo detaljnije opiso. Još mu se kasnije aktiviro i tik, tak da sad žmirka ko neonka u dispanzeru. Ablenduje ko kadet. Reko bi ko stari kadet i bolje bi možda zvučalo, al nema potrebe jer novih kadeta nema kolko ja znam.

Znači sjedimo nas tri vepra u separeu, svaki ima po dve čaše ispred sebe – jednu za pivo i jednu za ovak šta nam naiđe. Za šareno. Lordoza je isto već solidno nacvrcan jer smo svaku rundu na prosti broj i njemu poručili, pa sad slobodno ažuriramo po jutjubu.

Neku plejlistu smo pustili, taman počinje In the air tonight, i ja sam čekam da kaže ono nešt „strejnđer“ pa da se na to sav isprevrnem emocionalno i polupam onaj prelaz po stolu. Fiki vrti nervozno čačkalicu među zubima, ustaje i viče „de makni se idem pišat, a poslje ću puštat beti dejvis da mi tetive popucaju kak to gruva“ i ruši 2/3 čaša i 1/1 pepeljara. Stvar je u tome da se sve perfektno sinkroniziralo – ja sam kreno u prelaz a Fiki je kreno prema ćenifi preko mene i kak je nervozno kreno a ja sam prešo u Keith Moon Mode tak smo se zakačili i lijepi je izgubio ravnotežu te mu se, ja bi reko, okcipitalni režanj naglo približio podnim pločicama boje breskve (il lososa, nikad ne znam koja je koja) taman u milisekund kad sjeda prva i kreće gruv u pjesmi.

Tri kafane smo prošli, a nijedne kavge nije bilo. A i kak bi bilo kad od paks pacis dolaze i pacifizam i pacifier, ergo sam nam daj dudu i mi ne razmičemo laktovima više neg što treba. Osim kad počnemo razmicat, a to je sad, što znači prekomanda.

Neki kondukteri crvenih nosova i žutih prstiju za susjednim stolom su već mislili očitat nam bukvicu pa smo se upisali na brzinu u veresijski spisak, bolje reć Lordoza (koji više nije znao ko smo mi čini mi se) je nešt naškrabo u neku teku mada gledajuć ga kak se pati da fokusira pogled, sutra kad to proba pročitat, sam će bacit teku nazad pod šank i opsovat, a mi smo naškrabali svaki svoj potpis u znak slaganja da je to korektno i ljudski zaključeno i jel to to jel možemo sad ić hvala doviđenja.

Izašavši iz cuga ošajdari nas neki pasat neki široko al ne folcvagen, hvala Dionizu, nego vjetar nas zapljesne da se mam otrijeznismo i ogladnismo. Kak smo sve pare lansirali u klobuk za dve pjesme tak se sad moramo predat kriminalu malog kalibra, osim ak ovi naši dobri stari umovi, opet ušaltani, ne nadođu na kakav bolji plan. Više ko improvizacija neg ko plan, riješili smo da idemo u prvu piceriju na koju naiđemo jerbo akšam pada znači velke su šanse da će bit puno familija s djecom pa mi možemo fino prezalogajit a onda jedan po jedan neopaženo tutanj bježanija te magla.

Uletavamo u neki lokal dost pristojno izgledajući, i skeniramo (Fiki blica ko radar) gdje ćmo sjest kadli Neša spazi 3D girl band, zgrabi nas dvojicu svakog za rukav i povuče za njihov stol.

Pazi, već sam reko da je Neša pravi gospodin i da se njegovoj galantnosti divim, i kak je ovo odigro to sam potvrđuje. Znači, sjedne on pored Dore i iz niskog starta odmah startuje:

„Dame, kistihant, ispričavamo se ako vas deranžiramo, ali dopustite nam malo drskosti. Naime, rekao bih da se viša sila malo zaigrala jer ovakav akcident sasvim sigurno ne može biti slučajan, i naša je dužnost reagirati nabolje što znamo i umijemo. Gospodična, nećete vjerovati što se dogodilo! Moram priznati da sam možda malo precijenio svoju sposobnost podnošenja pića, ali kad ste vas tri mademoiselles odlučile lišiti nas svog ljupkog društva, naše okruženje postalo je tako obično da sam se nadao da će još koja čašica nadomjestiti joie de vivre koji ste u nama pobudile. Kažem, pretjerao sam u piću, tako da su me moji obzirni šulkolege uputili da odspavam malo. Poslušao sam ih i ovdje se upliće viša sila. Sanjao sam vas, gospodična! A podijelit ću s vama i pojedinosti tog sna. Naime, u snu nas dvoje smo u jednoj gemütlich konobici negdje na obali, konverziramo tako o životu, kad odjednom, vi se pretvorite u pušku i visite na zidu. Zamislite. I ja vas skinem, nategnem i opalim!“

Ova gotova. Nakon ovoga, ko tri poluispravna feniksa, ponovno smo bili u igri. Ko kec na desetku, Fikijev tik također se pokazo svrsishodnim, s obzirom na to da je više blico na desno oko, a Dea je sjedila baš na puškometu s te strane, tu se Fortuna pokazala ko lafčina kad je gospodična to protumačila ko hofiranje i krenula se smijat onak u visokim registrima kad god bi Fikret štagod izvalio, da je odma znao šta i kak. Igrom slučaja, meni je to baš pasalo jerbo sam, da vam budem pravo iskren, još u cugu osto paf kad je Darija išla onak proć prstima kroz kosu, a kak inače ima razdjeljak na sredini, tak si je napravila ko razdjeljak po strani, ko neki, kak da kažem, val od kose napred. Ko „frk“, onak otprilike ko brendon što ima u beverli hilsu. Mani sad brendona, mene je Darija s tom instant frizurom dobila odmah, taj dio mi se jako svidio, ne mogu reć da mi se i njeni ostali dijelovi nisu sviđali. Što kaže, u mom stanu fali ženska ruka, a bogami volim da bude još koji ženski dio tijela.

Jako lijepo je teklo to sijelo, a Fortuna osim što je lafčina, još je i šeret i ne da da prestane bit zanimljivo. Kak smo sve pare lansirali u klobuk za dve pjesme, izašlo je na vidjelo da klopu nećmo moć platit, na što su dame skoro pa u glas rekle: „E ajde mi plaćamo pizzu, al morate je pojest kakva god bila i šta god bilo na njoj.“ Fiki, pomijar kakav je, odma rekne može. Nas preostalih dvojica se složimo, šta sad. Naručimo i kad su stigle naše pizze, Dea zatraži još dodatno tabaska i dve teglice nam istrpaju na marendu. Pozdravimo se mi drugari međusobno i navalimo, kad ide tele nek ide i uže. Znači nakon drugog komada kapilare po licima sam što nam se nisu detonirale, i suza suzu prati, i nakon trećeg komada malo smo se manje smijali, a nakon četvrtog jedan za drugim počesmo naljevat pivo u napaćena ždrijela, al đavla, nije pomagalo, počele nam koagulirat bjelančevine u ćelijama. Sjeti se Neša da je negdje pročito da to neće pomoć, počne mahnito mahat konobaru da dođe odmah bukvalno. I naručimo sva trojica po čašu mlijeka. Al to je već neka druga priča…

Što je džaba i Bogu je drago…

50NP u saradnji sa Nektar pivom svake sedmice dijeli paket od 24 dobro rashlađena piva. Upiši broj mobilnog i obavijestićemo te ako pobijediš!

Podijeli ovo

Dodaj svoj komentar